УБИЈАЊЕ НЕВИДЉИВОГ

                                                         Ружица Петровић


                                                УБИЈАЊЕ НЕВИДЉИВОГ 




          - Пит Бул Теријер?
          - Јес, сер!
          - Координата 7657!
          - Јес, сер! 
          - 7658!
          - Јес, сер!
          - 7659!
          - Јес, сер!
          - 7660!
          - Јес, сер!
          - 7661!
          - Јес, сер!

          
































          Двадесет пет секунди у његовим ушима мук и тишина!

          - Мете уништене, сер!


                                                                   *
                                                                *    *

          Амерички пилот у акцији не размишља. Други размишљају за њега. Наређења извршава неопозиво. Машина је која производи смрт. Програмиран је ловац, његов вид тражи и види само мету. Са неколико хиљада километара удаљености види само тачку где се пресецају две линије, сконцентрисан је на њу и у њу циља. Не осврће се да види место где је испоручио товар нити га интересује шта је иза њега остало. Пун погодак храни његов его. Окићен је венцем који расте бројем погођених мета.
          По завршеној акцији спере са себе сав зној. У огледалу види себе као јунака акције у којој је успешно уништио све мете и сада може зарађеним новцем да приушти себи овоземаљска рајска задовољства.
          Заваљен у удобну фотељу почне разговор са собом: "Браво, сер Теријер. Један је овај живот. Заслужио си најлуђи провод са друштвом. Наставиш ли овако да нижеш успехе, добићеш унапређења, низаћеш ордења и одликовања, седећеш у првим редовима са највишим официрима у првим редовима имаћеш најлепше жене крај себе, најбржи ауто, пространу кућу, травњаке, базен на коме ћеш приређивати најлуђе пријеме, породици ћеш пружити лагодан живот. Већи чин, већа плата и већа уживања. Будеш ли мудар и паметан свет ће бити под твојим ногама, избрисаћеш границе на планети и све ће бити твоје. Ту стоку у коју свакодневно циљаш треба убити. Та нижа бића загађују ову планету. Незнање ће уништити овај свет. Бог је умро. Бог је новац, сер Пит Бул Теријер. Тај непросвећени, убоги народ одлази у цркве и храмове и тамо остаља свој последњи новац да би се додворио Богу и умилостивио га. Ха, ха, ха... До тог њиговог Бога новац никада није стигао. Уништи им храмове и све ће се сливати у твоје цркве религијом коју ћеш сам измислити. Оно што преостане живо од те багре треба укротити и васпитати у новом духу. Треба им наплатити што су преживели твоје ракете и држати их на узди као учипљене псе, где год да побегну можеш да их пронађеш. Треба их све завадити да се и међусобно почисте. Треба их држати у мржњи да брат мрзи брата, син оца, јер ако се удруже, срушиће те, уротиће се против тебе, треба их натерати против себе. И чему онда сав твој труд? Време је новац и не губи га. Дај им кредите са непостојећим новцем и таквим каматама да се из дуга никад не извуку и тако постају твоји робови и непрестано ти морају плаћати, да те служе. Људски ум је напредовао. То је уметност овог времена - не даш ништа, а узимаш све. Не дајеш ти више сиромаху, сиромах треба да ти плати што је у животу остао. А како ће ти платити? Уведи за њих гладијаторске борбе са улагањем. Дугови се враћају, нека позајме па нека врате ако преживе у арени. Победнику наплати рекет јер је изум твој, ти си га ту довео и треба да ти плати. Пронађи што више крволочне публике. Уживање се плаћа. Што веће зло веће је и уживање, а за то је скупља улазница па ће и они једнога дана ући у борилачку арену јер зверства која ћеш им приређивати биће све скупља. Продај им и оружје којим ће се борити. Кад арена постане полупразна расели их по свету макар их и сам финансирао да сеју зло које ће ницати, то ће ти донети много рингова и веће богатство. Направи такве позоришне представе да се на путу подаве, посебно деца. Свет у дубокој жалости биће слеп крај очију, неће ни приметити да си већ направио нове сиротане. Ни своје не могу да збрину и нахране, а морају да збрину твоје дужнике. Ти си њихов спасилац. Спасао си их сигурне смрти да их ко зечеве не убију завађена браћа оружјем које си им сам продао. Ха, Пит Бул Теријер, како си паметан, како си све ово лепо смислио. Ко има финансијску моћ постаје владар. Видиш ли колико ћеш пара имати? Видиш ли колико ћеш робова тек имати? Хаос ће расти, а ти ћеш све више ћарити јер у хаосу нико ништа не примећује, даје све за голи живот. Због тебе спасиоца, хуманитарца иде тамо где га упутиш, извршава твоја наређења као што си и ти извршавао наређења свог надређеног. А шта ћеш са надређеним, сир Пит Бул Теријер? Згазити мораш или све тоне. Пропадаш ти, сер Пит Бул Теријер. Шта ако погинеш у акцији? Твоје замишљено богатство у том случају пропада и тоне заједно са тобом у мрак. Уз војну музику и све државне почасти као херој отићи ћеш у земљу не видевши сво ордење које ће ти постхумно ставити на груди. И ко ће за тобом заплакати, сер Пит Бул Теријер? Још никоме ниси помогао, до сада си само извршавао наређења и убијао. Био си ловац на живе мете. Мораш га склонити. Мораш склонити све који ти стоје на путу до остварења зацртаног циља. Тако паметан, научен да убијаш по наређењу, буди свој. Просвести се. Циљ оправдава средства. Буди дрчан за новцем и стићићеш до главног. Главног? Њега још нико није видео. Питаш ли се зашто. Склонићеш надређеног, па његовог надређеног и тако ћеш напредовати. А како ћеш склонити невидљивог? Убити мораш све пред собом јер свако од њих је можда главни сер, Пит Бул Теријер!!! Бог је новац!!! Планета ће бити твоја и ти ћеш њоме владати. У твојим рукама биће сав новац овог света или ћеш као и свака неупотребљива машина завршити на сметлишту историје.


          ПС. Моје људско биће одбило је сваки покушај да проговори мржњом. Узалуд сам    данима покушавала да уђем у свест убице. Нисам завршила задатак у склопу радионице креативног писања "На трагу". 

ТАМО ЈЕ ДАЛЕКО

                                                       Ружица Петровић


                                                      ТАМО ЈЕ ДАЛЕКО



          Рођена на раскрсници светова. Провлачи ручицу кроз плот, мирис рибизле пара јој ноздрве. Кад се спусти ноћ размиле се бубашвабе по соби док не стигну пијани рудати и упале светло. Кроз полуотворене капке гледа пијанчења рудара док деца спавају. Кад заруди јутро трчкара босонога од баште до љуљашке у хладу и све тако у круг док не дођу Цакани, Дуле из Понора, Драгана и сва деца из рударског насеља. Игра престаје кад очеви гарави изађу из окна.
          Радовала се оцу кад спере сву угљену прашину са лица, подигне је у крило и развуче преко усне хармонику.
          - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је..." - у очима оца заискре сузе, скотрљају се низ њу, падну право у његово крило.
          - Талке, мајке моја... - јадиковком прекида песму. - Тодоре, Зорке, Миодраже. Обишао сам сва гробља ал' ни на једном споменику ваших имена... Певај дете...
          - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је село моје, тамо је..."
          - Тамо је остала јама и ништа више. Живи су у једном трену остали мртви. Остала су само имена записана у музеју.
          Расла је испраћајући оца у утробу земље и чекајући да се из ње врати црн као ноћ, миришљав на угљен и карабит. Надрасла је плач мајки и жена док чекају вољене да изађу из јаме. Верно чекајући оца крај окна научила је целу азбуку и још по нешто, да речима осветли шуме и путеве, да губи и пева док боји дане и сазнање да у земљу може да се уђе и да се из ње врати.
          Израсла Петра. Изродила троје као и њена баба Талка, као и њен отац Дамњан. Онижег раста, крхка али јака, окренута себи изнутра, и тужна и весела у исти мах. Праведна по сваку цену, иако јој се обија о леђа, главе бистре, отворене за нова сазнања, очију упртих у недокучиво. Понекад сетна, скривајући бол, усхићена на моменте, погружена на тренутак, а опет, пред другима Она. Хода улицом, није ту где јесте. Тамо је где је пород, увек. Кад ради, ради онако како ваља или уопште не ради. Ужива у свом свету. Делић њеног живота је песма којом испуњава сваки дан. Али, од ње се постаје свестан тек после много година. Склона променама до те мере да своју дугу, лепу косу скрати на сантиметар, са њом да одсече своју тугу и муку. Цвеће спаја њену душу са трајањем. Воли руже. Њена три анђела, лек за душу за коју некад ни сама не зна где је. У њен свет тешко је ући. Само на трен откшрине врата. Казује оштре речи, јер зна шта хоће а шта не може.
          Дамњаново порекло је испод земље, а гробови ћуте. Неутешно плаче лоза да не згасне. Копао по утроби земље. Леп, поносит, црномањаст човек средњег раста, дугог врата, високог чела, духовит и речит. Држао говоре у месту. Видевши његове говорничке способности слали га у околна места. Угледао лепу девојку на путу, а онда свакодневно трчао пречицом да је сретне. Писао јој нежна писма. Оженио се лепом Милком и пропио од муке. Изродила му троје као и мајка Талка. Вадио би из џепа усну хармонику, прислањао на усне, засвирао... а онда изненада завапио: "Талке, мајке моја..."

                                                                         *
                                                                       *  *


          На расрсници светова завијају сирене даноноћно. На вратима покуцала смрт... Из дечије собе избезумљен, попут животињског, крик глувонемог реже оштрије од сечива. Соба црвена. Са недоношчетом на сиси Петра јури сину првенцу. Из суседне собе јечи мамаааааааааааааааааа... Са двоје деце у наручју трчи трећем и покрива их својим телом да их гелер не пронађе, да се бомба на њих не сручи. У одређеним интервалима одјекује, помера се под, прозори, намештај... Изнад главе, по ко зна који пут слуша изнова: 
          - Дете, остављам ти у аманет да тужиш Америку. Не тражим да ми надокнаде кућу, имање. Тражим да плате одштету за Тодора, Наталију, Зорку, Миодрага!
          - Тата, ноћас сам сањала војску непознату. Превела сам много људи. На граници остао је мој син првенац. Тата, сви су казали како се зову, а он није могао своје име да каже. Спасила сам пуно људи тата, а мој син није могао да изговори име мајке и нису знали кога да траже.
           Старији је бол оца. Као да је не чује враћа се прапочетку:
          - Немци су волели моју сестру Зорку зато што је била плава, давали јој табле чоколаде. Видиш дете, ова усна хармоника, дао ми је немац и ја сам научио да свирам. - Узима усну хармонику и почиње:
           - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је..." - пева Петра. Детонације померају све па и њен крвоток. 
           - Тата, ноћас сам сањала рат. Укрцали смо се у воз и он је кренуо. Отац мог првенца, заклети војник, држао га је у наручју, трчао је са њим за возом да ми га донесе и да у моје наручје, а онда... Тата, пали су испод воза... Тата, воз их је прегазио... док је беснео рат око нас. 
           Брекћу авиони изнад кровова. Сунце већ увелико излази из жиже. Одјекују експлозије. Деца без гласа шћућурена испод Петриног тела.
          - Тог дана небо је било пуно савезничких авиона. Сви су побегли у подрум и ја сам. Бацио сам се испод кревета а онда је одјекнуло и све постсало црно. Дозивао сам данима али се нико није одазивао. Тог дана Лесковац је био сравњен са земљом. Тужим Америку за Тодора, Талку, Зорку, Миодрага.
          - Тата, гори градска болница, требало је да сада будем тамо са малим јер му је лева страна главе равна као плоча због неправилног лежања у стиропору у подруму... Тата, погледај колики се дим подиже изнад пијаце... погледај Дуваниште...
          - Дете... - изнова почиње: 
          - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је..." Тата, позивају нас да сиђемо у подрум, зграда је окружена бомбама!!!
          Низ степениште одјекују убрзани кораци комшија, чује се галама, вика, плач...
          - Дете... - и наставља:
          - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је... Тата деактивирају бомбу испред нашег улаза!!! Мој малени хоће да га дојим, а мени је млеко пресушило... Чујеш ли плач мог маленог тата...
          - Дете... - и даље одјекује.
          - "Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је..." Тата, мој првенац... моја кћи... мој малени... Тата, чујеш ли ове одјеке око нас? Тата голоруки смо! Хероји долазе са одликовањима враћајући се са ратишта! Тата, не видим војника у близини... сем деце, ноктију и зуба ништа немам...
           - Ову усну хармонику дао ми је Немац када сам био мали... Савезници, убили ми све живо. Спасио ме заробљени Немац, на опечено место пресадио кожу мртвака... Погледај дете моје кукове. Избушени су. Носили ме у чаршавима, читаву годину нисам могао да ходам. Било ми је једанаест година.
           Авиони и даље брује изнад наших глава. У градској болници види се пламен и црни дим, чују се експлозије, чују се огорече комшије: "Ништа им није свето, сина јединца су јој у комаде донели са Косова, а сада и у њено двориште бацили бомбу на њену тугу из које се не буди, на њену црнину коју не скида, тај голи живот што јој је остао да га сатру, дабогда их океан прогутао...
           Нижу се клетве. Као да се ништа не догађа:
           - Дете!!! - Дамњан и даље свира...
           -"Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је..." Тата, чујеш ли вести?! Чујеш ли колико је људи данас погинуло? Чујеш ли да је погинула и трудница у Шуматовачкој? Тата...
           Дамњан узима малено недоношче, ставља га у крило. Усну хармонику прислања на усне и свира. Сузе му клизе низ лице, као зреле трешње падају на малог као некада на њу када је била мала у његовом крилу. Изговара његово име топло као молитву. Исплаканим очима гледа у њега као у икону. Не изговара имена мртвих. Сем тишине и имена недоношчета ништа се више не чује. Смеје се малени. Смеје се деди у брк.
           - Од смрти нико побегао није. Певај и расти дедино - од среће зајеца Дамњан.

ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

                                                        Ружица Петровић

                                                  ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ



          Шкрипа кочница буди ме из јутарњег маштарења. Аутобус пун путника креће познатим путем. Дубоко загњурени у своје мисли бескрајно гледамо у даљину, радознали у нас, за њих непознате. За који минут отвориће се стазе детињства, зашумориће кладенци. Попећу се на трешњу. На трен да се подсетим погледа са висине далеког детињства. Александар пун наде попуњава бележницу у жељи да оконча историјска истраживања у овом крају.
          - Аутобус никада у ово време није имао оволико путника. - огласи се буцмасти, бркати мушкарац. Шта је овим људима данас?! - као из рукава просипа питања на која не добија одговоре.
          На Албатници као две муње истрчасмо из аутобуса и јуримо ка капији. Из куће нико не излази, нико се не одазива. Наша жеђ за одговорима појачавала се до момента када нам је аутолимар саопштио да Сретен у то време спава. Разочарани крећемо даље. Сунце се већ пење својом путањом ка жижи. Људи на које смо упућени почивају под земљом. Имена због којих смо дошли не налазе се на споменицима хероја ни на гробљу. Једва се пробијамо кроз густо, сунцем спржено растиње. Споменици леже разбацани по земљи, већина надгробних плоча стоји усправно али слова је појело време.
          Не знам да ли ме више пржи врелина августовског сунца или немоћ док тражим стазе и пут у Печњаку ка бабиним виноградима. Идем напред, враћам се назад, опет напред, вртим се у круг. Сећам се ливаде до винограда, али, сада је ту непроходна шикара. Стазе крај куће где су мирисали каранфили, стазе ка пчелињаку зарасле су трњем, павитом, ниским растињем, ситним дрвећем. Нема куће, нема бунара, нема пчелињака. Виногради подивљали, нигде плода. И они као и гробља пуни сасушеног растиња. Ни пањ није остао од трешње да на њега седнем и предахнем. Ни кладенца нема све је преорано и претворено у градилиште.
          - Добар дан бако, има ли врућине? - моје чуђење прекида Александров глас.
          - Не питај синко. Ни лета више нису као што су била. А чија си ти сине? - окреће главу старица ка мени.
          Видевши да сам загледана у непроходне винограде поче причу о власницима као да је то јуче било. Оживеле су слике деде, бабе, ујака, тетки, мајке, оца, брата, сестре... Мирис каранфила протеже се кроз ноздрве, мелодија са развучене хармонике пристиже као светлост у млазу, пробија се кроз пукотине сећања. Видим себе на трешњи, видим трешњу пуну дечијег смеха и песме. Препознајем ликове.
          - Како се зовеш мајка? - упитах је, погледавши значајно Александра да га подсетим на разлог нашег доласка.
          - Вукосава сине. Како је мајка? - почиње она да се распитује.
          - Е, како се некада живело. - почињем сетно.
          - Биле некад свадбе по село, прела. Ишло се пешке одавде до Бању, по двајес пет кила корпа на раме, на обрамку. Појали петлови по зору. Ишли смо у надницу за двајес пет банке. Не пушта газда да се одмарамо, вика ајде, ајде, дизајте се. - почиње причу Вукосава.
          - А колико си година имала кад су дошли Немци? - као падобранац упада у причу Александар.
          - Била сам поголемо девојче. Сироче. Ја сам сине, једино преживела. Умрела су ми три брата и три сестре од мађије. Умрела би и ја да на моју мајку једна жена није казала на коју се жену тикају деца тој неје од Бога него од душмани. Да се сашије циц па да га дете обуче наопако, ете такој сам ја преживела. Марија од Мијајловци, мађијарка, вештица била сине, умрела је на тешке муке... а кад је почео рат село је било пуно сас Немци, Бугари, дражићеви, партизани долазили по ноћ. Бегали смо по њиве од њи, партизани су били код Раутово, а дражићеви на Кобилицу. Ћирковић иш'о по село на белог коња а Почековић је имао војску. Биволски крао по село, овај га довати па га истепа. Штаб им бил у школу. Бил је бесан Почековић. Имал је браду довде синко - показује руком до груди. Тепао је људи код школу, главе им гурао у појило куде су краве пиле воду. И коло је играо поред школу, доводио швалерке из град. Кад га увати бес узме па утепа људи. С' њи нико није тео да има посла. Живел је у Мечју рупу. Туј су га и утепали. Имао је кожну кошуљу. Утепали су га овде, посред чело - ставља прст и показује Вукосава место где је био погођен неуморно описујући Почековићев крај. - Море нека су. Вукли су га на колесар. Ноге на колесар, а глава му на земљу.
          У већ касно поподне једва се крећемо улицама. Узалуд дозивамо Сретена. Опет је спавао, а Сунце припече и пред сам залазак. О записаним именима у нашем подсетнику нисмо сазнали ни реч. Истину о њима прогутала је земља. Ни на једном споменику нису исписана њихова имена или су их испрале кише. Не налазе се ни у једној причи.

          Трагајући за суштином приче, састављајући реченицу којом ћу је завршити сетила сам се - могла сам да се попнем и на туђу трешњу да се подсетим погледа са висине а Александар је за то време могао да пробуди Сретена. Следећом приликом можда ћу затећи Јелаш без иједне трешње, а Александар можда неће имати кога да буди.

ОДВИЈАЊЕ САРМЕ

                                                          Ружица Петровић

                                                          ОДВИЈАЊЕ САРМЕ




     - Нешто судбински напиши - као детлић, куцка сенка у моју свест.
     - Судбина? Да ли је то вода која је пробила кору земље и направила корито, а онда дошли паметни људи и поставили оквире у којима ће жуборити? Да ли је то фетус ког је мајка убила својим мислима, а он се ипак родио и у смирају дана нашао у картонској кутији крај пута? Да ли су то људи које је судбина позвала на мостове, солитере, дрвеће, пруге, путеве, воде да ту скончају? Да ли су то песници који певају пред кућом коју су саградили великани садашњег времена, а они никако да их препознају? Да ли је то судбина да баш преко пута живи сусед који те непрестано позива на турску кафу и серије гурајући ти под нос песме на процену у којима је свака реч чиста порнографија а за то време је судбина позвала неке да изађу са пиштољима, бомбама, ножевима на улице...
     - Морбидна си и директна. Тако могу да говоре они који имају муда. Теби то не приличи. Мораш то све да обликујеш у завијеној форми књижевним језиком - срди се сенка. И не заборави да си женског рода и мораш водити рачуна о свакој изговореној речи и иза ње да стојиш.
     Постиђена немим пред сенком. Од мог јавног наступа судбински неће бити ништа. Публика и данашњи ствараоци не воле да одвијају сарме. Нису радознали да завире шта се у њима налази. Ова ме сенка мрзи и прогања. Морам да довлачим шуму метафора која више не пролази ни на која врата. Ова ме сенка нагони да се стидим, стидим и непрестано стидим пред харачима.
     - Твоје је да ћутиш и завијаш. Њихово је да харају - као сабља сенка сече моје мисли.
     - Да се стидим пред шумом људи или пред једном сенком?
     - Погледај - отвара ми сенка врата где улазе велики да јавно читају. У шуми метафора и поетског казивања, које задивљује, имена страних Богова и великана, непозната имена градова, улица, људи. Песници су визионари, осмишљавају и стварају нови свет.
     - Хоће ли све ово бити културна баштина?
     - Осице умиру у меду - спокојно рече сенка и престаде да куцка у моју свест. Судбински неко ће одмотати твоју сарму.
     Погледах сенку и њене зенице до дна. Трчим кроз минуле године. Мотам сарме у тишини док цео град спава мирним сном.